Nemam nadljudske moći, ali....

Probudila sam se po novom, prolećnom vremenu, a ugledala sebe u ogledalu po starom. Nisam se naspavala dovoljno. Falio mi je još taj jedan sat kada nepomično ležim u krevetu kao da sam od betona, i ne osećam nikakvu težinu, već opuštenost koja ne želi da bude prekinuta.

Mozak radi za sebe, smišlja sam po difoltu šta će da bude danas za ručak, koji račun nije plaćen, nestalo je acetona, ima još tri glavice luka, treba da se baci neki sir iz frižidera, zašto niko ne jede ovo voće na stolu u činiji?

Ne volim kada imam previše posla sa kratkim rokovima. Ljudi misle da ja imam neki taster koji izbacuje gotove proizvode, pa samo treba da pritisnem neko specijalno dugme na tastaturi i idejna rešenja, materijalizovana izlaze na drugi kraj kabla. Ne može to tako.

I kad im kažeš da ne može, oni kažu ali molim te, hitno nam je, i onda radim kao ona boginja sa 6 ruku dok se ne ukočim i zakasnim na jogu da se ponovo otkočim.

Sutradan ponovo tako ukočena radim hitne stvari, brojim dane do vikenda.

Vikend je moj praznik, a mirna kuća bez dece moje carstvo. Vikendima se radujem na poseban način, tako što počnem u četvrtak da smišljam na koje ću se sve načine bahatiti sa vremenom i rasipati ga kao da je nepotrošivo. Znam da ću zasigurno u subotnje jutro piti kafu na terasi bar dva sata i telefonirati dok mi uvo ne utrne.

Zvaću prijatelje i potpuno pozitivno započeti razgovor.

Pitaću ih kako su, oni će mi reći da i nisu baš nešto jer imaju problema u braku, sa parama, sa poslom, sa decom…Znam da ni u jednoj oblasti nisam u mogućnosti da pomognem, pa onda ne znam šta da kažem osim onog da ne brinu i da će se stvari na kraju nekako rešiti, a ne znam da li će se rešiti, i tako kažem da ne bih samo ćutala.

Pokušavam da skrenem temu, da ih pozovem kod sebe da se malo ispričamo, popijemo neko vince, da ih makar malo rasteretim da ne misle tih nekoliko sati na sve što im se dešava.

Ne uspeva mi, jer se telefonski razgovori pretvore u stvarne, oči u oči, brige i problemi pršte na sve strane.

Suze, neutešnost.

Nema posla, nema para, nema se za hranu, za osnovno. Nema ljubavi, podrške, razumevanja. Nema se za račune, dolaze izvršitelji, deca gledaju roditeljsku agoniju, bespomoćnost.

Pokušavam nešto da kažem, a nemam smislenih reči u ustima, samo nešto da, da, razumem… a stvarno ih razumem.

Bila sam u takvim situacijama, dobro poznajem trenutke kada moraš svima u kući da saopštiš da danas NEMA.

Kažem sebi, hajde bre smisli nešto, pomozi ovim ljudima oko sebe, vidiš da tonu, a onda shvatim da ja te nadljudske moći nemam. Mogu samo da gledam i saosećam. Oni su za mene birana familija bez kojih se život sastoji samo od dece, što je prilično dosadno i naporno.

Želela bih da me pozovu sa dobrim vestima, da mi kažu ej, pa meni se i u Srbiji desilo nešto dobro, našli smo idealne poslove za idealne plate.

Našli smo novu ljubav, idealnu osobu za koju se nismo nadali da postoji. Konačno smo zdravi, i ništa nas ne boli. Od onih idealnih poslova smo zaradili dovoljno da platimo račune, obučemo se, renoviramo stan i odemo na odmor sa decom.

Nemamo više nikakvih problema, sve je u savršenom redu, i možemo u kafanu da pričamo o svemu tome lepom uz litar belog i sodu. Posle ćemo naručiti roštilj i platiti muzici da svira tu odmah pored nas. I biće nam sjajno. Pozdravićemo se posle kafane i svako će taksijem otići kući u kojoj je savršeni spokoj i mir.

Poslednja opcija koju imam je flaša rakije u frižideru. Pitam ih hoćemo li makar da nazdravimo što smo se danas sastali. Oni kažu pa 'ajde.

Otvaramo flašu. Živeli za nas, živeli za decu, živeli za kučiće i mačke, živeli za novi lak za nokte… Iznosim čvarke i proju, atmosfera je bolja nego što je bila pre dva sata, smejemo se, zacenjujemo, pijemo još rakije, živeli za čvarke i domaću proju sa sirom, živeli za ovaj dan što smo se na jedvite jade izorganizovali da se sastanemo.

Predlažem da zauvek na ovaj način rešavamo probleme, jer drugog izbora nemamo. Imam odličan izvor za nabavku domaće rakije, mesa i čvaraka, pa ćemo time brisati sve što ne valja. Kao kad su nam babe skidale temperaturu komovicom.

Obećavam da ću biti vaše tajno skrovište, gde ste sigurni i voljeni.

Jesmo se dogovorili? Oni kažu jesmo.
mondo.rs/Sandra Todorović

@zdravlje_i_ljepotain