Najbolje je kad u životu imaš nekog s kim možeš, lako da šutiš...


Znate ono kad za nekoga kažete da imate o čemu da pričate sa njim ili njom? E sad, jeste li nekad pomislili za nekoga kako imate o čemu da ćutite? Onako, da se samo gledate i ćutite, a da vam to ne izaziva nelagodnost.
U ovom našem vremenu tišina je postala luksuz. Nekad je toliko nedostupna da nam se čini da zapravo i ne postoji, jer gde god da se sakrijete, nešto ćete čuti. Nikad nećete ostati sami vi, vaše misli, otkucaji srca i ništa više. Zato mislim da je grobna tišina ona prava tišina, ali, o apsurda li, ni nju nećete nikad čuti.

Nego, ima ta jedna tišina koja je najlepša od svih. To je ona koja nastane kada dvoje zaljubljenih zaćute, negde između poljubaca, gde se reči zamene pogledima, gde se u zagrljaju pomešaju otkucaji oba bića i gde vreme stane. Utiša se sve, kao neki slow motion na filmu... Desi se to i negde u sred svađe. Drugarica mi je dala primer kad se u toj tišini oprostilo sve dotad rečeno. I ona je jednako lepa kao i ova prva, ako je iskoristite kako treba. Imate li vi neku vašu specifičnu tišinu, neku omiljenu?

Evo, jedan lep primer: jeste li nekad zagrlili nekoga voljenog i toliko se izgubili negde između ruku da je reći bilo šta potpuno suvišno? Jeste li nekad poljubili i zagledali se u nekoga nakon toga da bi svaka reč uništila tu nit energije koju bi pogledi stvorili?

Znate li onaj osećaj kad neko ima oči koje same govore, ne treba im pomoć usana i glasnih žica? Nedavno sam upoznala par očiju koje su baš takve. Tišina koja nastane kada se u njih zagledam najbučnija je tišina koju sam ikad čula. I uvek imaju nešto novo da ispričaju, nešto novo da otkriju. Često se izgube u mojim, pa se tako pogledima tražimo negde iza tih očiju, u tišini. To su neke šifrovane tišine, nedokučive, misteriozne, strastvene... Vreme im ne može ništa, jer od njega ni ne zavise. Kao što rekoh, vreme tad stane, trenutak se prostre na nešto nemerivo i samo su srca i disanje ono što nežno toj tišini oduzima na potpunom smislu.

Imajući u vidu ovo, nekako mislim da mi je draže da sa tim nekim očima ćutim. Lako je naći nekoga za razgovor, toga uvek ima, negde, o bilo kakvim razgovorima da se radi. Danas se sve svodi na tu bučnu komunikaciju, koja je nekad čak i agresivna, prenasilna za ljude. I onda, kad zaćutite sa nekim voljenim, ta tišina vam je i više nego samo lepa. Ona je nečija, tj. vaša, i u njoj lebdi toliko misli, poljubaca, pogleda, iskrica, uzdaha... To je ono što je čini tako čarobnom.

Ima ona jedna pesma Dina Merlina, kaže:“Ali je najbolje u životu kad imaš nekog s kim možeš lako da šutiš...“ Nije mi se ova rečenica toliko približila dok vlasnik onih gorepomenutih očiju, na jednu moju glasnu misao, nije reagovao sa:“Ćuti, ne prekidaj ovu prelepu tišinu...“

A ono, jes’, beše prelepa stvarno.
cosmopolitan.rs

@zdravlje_i_ljepotain