26 uslova za odgajanje srećnog i normalnog deteta: Pedagog Snežana Golić savetuje!


Breme roditeljstva umoženo je bespotrebno, a decu trajno oštećuje

„Stres i griža savesti, oboreno samopouzdanje i 100 dilema na dan, obojili su današnje roditeljstvo. I sve za dečje dobro. Da li je vama to logično?

Koji uslovi i angažman roditelja su sasvim dovoljni da se dete razvije u zdravu osobu, po mom profesionalnom iskustvu, pokušaću da navedem.

Osnova za sreću, koju deca dobijaju u porodici:

– Prosečno čist i uredan dom (u kom uopšte nije presudno da li imaju svoju sobu i da li je sve „pod konac“).

– Redovne obroke, približno u isto vreme, od kojih je bar ručak topao + voće svaki dan.

– Vreme ustajanja i vreme kada se leže u krevet adekvatno uzrastu.

– Puno slobodnog vremena, sa kojim vi kao roditelji nemate NIŠTA. Do 5. godine nadgledate, a zatim za to vreme IMATE SVOJE slobodno vreme i odmarate se. Ako je detetu dosadno, to nije vaš problem. Ukoliko neko dete, nakon samo nekoliko takvih iskustava, ne uspe da nađe rešenje za dosadu, ja ću pocepati svoju diplomu.

Deca koja su već „navučena“ na internet sadržaje ne mogu da učestvuju u ovom izazovu jednako kao ostala deca. Na mojoj skali vrednosti, to su već deca sa posebnim potrebama, na neki način (u smislu da će mnogo duže i teže od ostale dece pronaći alternativu predivnom, šarenom, primamljivom svetu interneta, jer realnost zahteva neuporedivo više truda i manje je šarena).

– Roditelji bi morali biti informatički pismeni, kako bi mogli da prate ono što predstavlja najjači vaspitni uticaj na njihovu decu – internet sadržaj. Internet koristiti i u svrhu smanjenja jaza među generacijama.

– Roditelji treba da su socijalno aktivni i prate nove tokove razvoja društva i mladih, kako bi njihova savetodavna uloga dobila novo ruho, sa neprolaznim vrednostima

– Roditelji svoje neostvarene ambicije ostvaruju i srednjim godinama na neki način, dok deca pronalaze i ispunjavaju svoje.

– U kući flomastere, bojice, papir, plastelin i kocke UVEK na dostupnom mestu. Ništa ga/je od toga ne zanima? Sačekajte tri dana sa ovim izborom i videćete.

– Kada deca idu napolje, biraju između lopte, klikera, obruča, reketa, vijače, lastiša ili kredai to im je SASVIM dovljan izbor. Ne žele to – ne moraju. Vi ste vaše obavili, za dalje niste odgovorni.

– Deci su potrebni odrasli članovi porodice koji su svesni da zajednički život podrazumeva kompromise, ali i da svaki ODRASLI član MORA imati svoj stav. Kada taj stav brani, desiće se debata. Nakon sukoba argumenata, donosi se odluka i život ide dalje uz istu količinu različitosti među nama, ali i istu količinu ljubavi. Težnja da se svi slažemo i uvek mislimo isto je veštačka, pa nas to prisilno izjednačavanje može odvesti do depresije. Ako je način neslaganja civilizovan, to je vetar u leđa deci da kritički posmatraju svet i bore se za svoje stavove. Bez vređanja i vike, već borbom argumentima.

– Odrasli članovi imaju svoje poslove, hobije, prijatelje i rade pred decom i bez dece puno stvari koje ih čine srećnim, ne dozvoljavajući deci da na sreću roditelja budu ljubomorna.

– Deca imaju svakodnevno vreme sa roditeljima, koje nema svoj scenario već je spontano i svaki dan drugačije. Nekada lepo, nekada dosadno, nekada u raspravi. To je jedino normalno. Imati osmeh na licu ceo dan, svaki dan, apsolutno je neprirodno, kao i biti nervozan i „na straži“. Kada biramo gde ćemo sa decom (4+) naša odgovornost je da su adekvatno obučena, da nisu na jakom vetru ili kiši, a šta će deca tamo da rade, nije naš problem. Naše je da im unapred kažemo gde idemo, da li se tamo sedi, trči, ima li još dece… i da ih NAUČIMO da ponesu od kuće neku ADEKVATNU zabavu, ali ne da mi biramo i nosimo. Kada se 2-3 puta „smore“, počeće da planiraju. Dok se oni „smaraju“, mi ne osećamo grižu savesti jer nisu gladni, žedni, niti im je hladno. Važno je upoznati decu sa vašim i njihovim odgovornostima.

– Deca idu u vrtić/školu, to vreme odrasli ispunjavaju poslovnim obavezama ili ličnim zadovoljstvima i ne misle puno na decu. Na taj način, deci će najviše pomoći, jer će se svoje roditeljske uloge uželeti i zaista srećni doći po svoje mališane. Briga dok im nismo blizu je apsolutno BESKORISNA i stvara lažni osećaj da stvari držimo pod kontrolom, a umara nas. Realno, detetu je isto.

– Ton kojim se obraćate detetu bi trebalo da bude prirodan i neizveštačen, a vaše reakcije PREDVIDIVE. Ne moraju biti savršene, jer naše okruženje je prepuno nesavršenosti. Dovoljno je da reakcije ne budu u skladu sa našim promenama raspoloženja, već da deci budu predvidive, relativno dosledne i ujednačene. Nekada ste srećni, nekada ne, nekada ste nervozni i tada im kažite da to NEMA veze sa njima, a da je sastavni deo života svakoga od nas i da će proći. Da su sve emocije normalne i da ih se ne treba bojati.

– Kada se obraćate deci, prvo obezbedite njihovu pažnju. Oni su mislima često u zemlji Dembeliji i iako vi govorite peti put istu stvar, oni vas tek taj peti put čuju. Često ne foliraju.

– Kada su deca bolesna, NEMAJU snage za vrtić i školu, a medicina nije talenat već ozbiljno obrazovanje.

– Svakodnevno, deci treba igra napolju.

– Ne pretrpavajte ih organizovanim sadržajima, jer su tada mašta i socijalizacija na „stop“.

– Kada im je rođendan, kupite bombone da ponesu u vrtić/školu. Obične bombone. Ako imate uslove za dodatne vidove proslave – super, a ako ne i ovo će biti dovoljno da ih ne ošteti za budućnost.

– Dete uvek mora imati nešto što silno želi i čemu se nada, a nikada neće dobiti. Biti srećan i pored toga, zlatan je zanat.

– Kućna pravila koja su nepromenljiva.

– Ograničenja koja potiču iz slobode druge dece i ljudi – ja sam jedan od 20, a ne prvi i jedini.

– Skoro svakodnevne lekcije: od uloženog truda, moje volje i mene zavisi moj uspeh. Samo ja sam odgovoran za to.

– Kada ne ispoštujem procedure škole, vrtića, sportića… dobijam i podnosim kritike. To sam sam odlučio/la nepoštujući pravila. Ako mi kritike smetaju, moraću JA da se promenim.

– Loše je da decu uvek obezbedimo POZNATO društvo za igralište, letovanje, zimovanje… To ozbiljno šteti njihovoj veštini uklapanja i podnošenja nepoznatih situacija i oslabljuje veštine socijalizacije.

– Ako deca imaju probleme sa starijom, napadnom ili agresivnom decom pozovite odrasle koji su za decu odgovorni da reaguju. Ne ostavljajte ih same u toj priči.

– Pratite napredak u školi i ukoliko uz trud uspeh izostaje, ne čekajte da se desi čudo, posavetujte se sa stručnjacima.

Poenta ovog spiska je da ponudi okvire, koji su većini roditelja dostižni, a dovoljni da se dete razvija zdravo. Breme roditeljstva umoženo je bespotrebno, a decu trajno oštećuje. Kako? Kada navikneš da si uvek u idealnim uslovima, poznatom društvu, sa puno osmišljenih aktivnosti, puno prava, u svetu po samo tvojoj meri, uvek uz blagi osmeh i nežnost veselih roditelja, pregršt mogućnosi gde je dovoljno da samo pokažeš prstom i tvoje je, gde tek koja suza stopira svaku negativnu emociju, budućnost neće moći da bude lepša.

Početni standard je previsok i ja ne znam kako će neko dete uspeti da ga održi.

„Imao, pa nemao“ ne zvuči optimistično, a „rastao i napredovao dok rasteš“ je želja koju dobijamo od ljudi koji nam misle dobro.“
zenskikutak.rs

@zdravlje_i_ljepotain